super pozadina

stojan simic krpica

***


Mogu
i
bez
hljeba
i
bez
vode,
ali
ne mogu
bez
ljubavi
i
bez
slobode.

Levo srce

Izmedju dva uporednika dok provirujem glavu
Izmedju dve ziske u slepoocnicama
U pauzama dok radnici piju cadjavo mleko
I prasnjavi maslacak lepi se za plucna krila
Dok crpim med iz jezika i sipam u tvoje usi
Izmedju dva daleka poredjena
Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U masineriji noci
Moje srce je slicno kompresoru
Naklonjeno svemu sto nema veze samnom
Dok pokusavam nestati u poljupcu
Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi sudje od porcelana
Kada si samnom znam da si na drugom mestu
Postacu prasina ako volis prasinu
Ti koja me tudjim imenom zoves
Volim te

Dolazi prolece i jednu pravu damu
Niko ne moze zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja neznam put-krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noc je moje carstvo
Svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Sto vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni andjele o sneze u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruc
Ljubomoran na vazdusni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu dok se kupas
Odavno vec svojim ocima ne verujem
Volim te

M. Beckovic

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

P. Neruda

Изанђале цокуле



Некада, сестра моја и ја,
још пре небића,
бејасмо у мислима ткане,
од коже која упија сунце,
и цвећа које заливаху сузе.

Прво нас је носила нада,
што нас ствараше кроз
напаћене руке,
но искреност набораног лица,
победише живота муке!

Невесте нас, тада,
продаше сузице гладне дечице,
за прегршт људских јада,
мада, цену немамо.

Нежне, упиле смо отиске бремена
проходећи долину плача,
заборављене тајнице времена.

Походиле смо састанке љубави, чиле,
рођења веснице биле смо миле,
болесника служебнице, добре виле,
весеља радоснице срећу смо сниле,
ратарских прегнућа од блата гљиле.

Примале смо сузе погребног хода,
квашене тајном небеског свода.
једном смо поруменеле,
јер су очи самртника нашу тајну
откриле и са собом однеле.

Изношене девственице остале смо седе,
лишене љубави постале смо бледе,
и нас баке старе, бацише,
у распадљивост вратише,
тајну нашу не схватише.

Сада, продају скупо,
слику понизности наше гледају глупо,
мада смо бесцене а врло јефтине заводнице,
што за љубав продајемо
тајну наше истине.

изВан обичног искуства човека

Столица

Умор лутајућих брегова
Дао је облик свој
Телу њеном сањивом

Вечно је на ногама

Како би се радо
Сјурила низ степенице
Или заиграла
На месечнини темена
Или просто села
Села на туђе облине умора
Да се одмори

Васко Попа (1922 - 1990)

Tose Proeski
Igra bez granica

Da se bar mogu probuditi u svijetu ljubavi
bez starih drugova i ovih nakaza sto su me stalno pratili
da te bar mogu poljubiti bez losih sjecanja na hladna proljeca
bez slike stradanja sto se bas na nas zalijepe.


Jer moj je zivot igra bez granica
umorna prica, trganje stranica
na kojim nista ne pise.

Jer moj je zivot vjecito padanje
kad zbrojim poraze nista ne ostane
jos samo jos vucem navike
i sve na tome ostane.

Da te bar mogu probuditi, kavu ti skuhati, u krevet donjeti
pa te poljubiti, al' toga nema i ne postoji
da se bar mogu zaljubiti u malu seljanku na nekom proplanku
gore u svemiru tako da dolje ne vidim.

Godine prolaze

Medju pogledima
koji su do ruba puni poruge i zime
nismo znali sacuvati
malu skrinju
s nasim rukovanjem,
nismo se trazili
pokraj predmeta
sto postaju zli, ubojiti i opasni
i mrze nase tijelo,
zastali smo
da beznadne
i tako sumorne slike
objesimo na zidove
sto izdaju
sudbinu ove bezimene price,
dok vrijeme ljusti naslagu uspomena
i gradi maglu,
i gradi saonice,
kada je snijeg odavno zaboravljen,
i kada lavine donose nove brodove,
a onih starih
ima vec previse
da bismo na svima mogli ploviti.


Irena Vrkljan

Pesma o povratku

Znam: neæu se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan neèim,
srebrom oivièen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reèi;
upiti šapat veèeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…
Zaleðen pogled vraæa mi svu
surovost jave…
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuæa tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoæeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reèi –
ko je to slagao da vreme leèi?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmièe, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…
Znam: neæu se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, maglièast san me zove,
opija, mami me kojekuda…
U meni drema èežnjivom æutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti æe znati
ona bulevarska jutra rana
èije još tajne,
tužne i sjajne,
èuvaju krošnje nekih platana.
U dahu oseæam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peèe;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veèe,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunèevo crveno zlato se prosu.
Maslaèci plešu u modroj travi
dok duge senke raðaju rosu.
Zaèujem cvrèke, ugledam svica –
da, to noæ veæ navlaèi halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I taèno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti? Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neæu se nikad vratiti.

Dragana Konstantinoviæ

BALADA IZ PREDGRAÐA

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu

I uvijek ista sirotinja uðe
U njezinu svjetlost iz mraka
I s licem na kojem su obièno brige
Prijeðe je u par koraka

A jedne veèeri nekoga nema
A mor¨o bi proæ
I lampa gori
I gori u magli
I veæ je noæ

I nema ga sutra ni prekosutra, ne
I vele da bolestan leži
I nema ga mjesec, i nema ga dva
I zima je veæ
I sniježi...

A prolaze, kao i do sada ljudi
I maj veæ miriše
A njega nema, i nema, i nema
I nema ga više...

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu


Dobriša Cesariæ

Volim Te

Sta da ti kazem na Rastanku
vec samo jedno "Zbogom"
Oci su pune Suzagledajuci za tobom.

Samo tebe volim
i samo tebe imam
jedini si u zivotu mom
tebi zelim svoj zivot da dam.

Kad grubi pakao
otvori Prozor svoj
tad cu pozeljeti samo
da budes zauvjek moj.

Kad budu otkucavali zadnji casi zivota mog
tko zna gdje ces tada biti
mozda ces zamnom zaliti
a ja znam da cu te uvjek voljeti.

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices
moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes,
iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer
ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne
stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo
plakati.

Zashivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozhu s
tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje
tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan
po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje
hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako
pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

Mika Antic

Kad bi ti znala


Kad bi ti znala da ovo tesko jecanje,
koje stisces svojim rukama,
da ova suza koju brises poljupcima,
dolaze od tebe, jesu ti,
bol, koju si pretvorila u suze moje, jecaje moje.
Tada ne bi vise pitala
proslost, nebesa,
celo, pisma,
sto mi je, zasto trpim.
I potpuno smirena,
u tom dubokom miru svetlosti i znanja
ljubila bi me vise i ocajnicki.
S ocajem coveka
koji nema kod sebe
drugog bica, druge boli:
koji je konacno sam sa svojom patnjom.
Zeljan da nadje utehu
u nekom drugom nestvarnom
za veliku bol koja je tvoja.

Pedro Salinas

Put ka sreci

Gdje je nestao covjek
gdje se skrivao
iz vagona godina
na tracnice ispao
gleda gdje su znakovi
kojim putem krenuti
moze li itko reci
gdje je put ka sreci

Samo zivi, samo budi
svi odgovori doci ce sami
samo stoj na svjetlu
i doci ce kraj tami

Kakva je to istina
kad s druge strane je laz
izvrnute vrijednosti
strah, samo strah
neostvareni snovi
radis ono sto ne volis
ali mogu ti reci
gdje je put ka sreci

Samo zivi, samo budi
svi odgovori doci ce sami
samo stoj na svjetlu
i doci ce kraj tami

Kako dugo ce postojati
kako dugo ce nestajati
zelje, potrebe, osjecaji
ko ih koce i pokrecu
tebe, mene, sve to vrijeme
srca tvrda ko kamenje
da mogu ti reci
pokazat put ka sreci

Samo zivi, samo budi
svi odgovori doci ce sami
samo stoj na svjetlu
i doci ce kraj tami


Goran Bare